Pauza
Obavještavamo sve koji slučajno ili namjerno dođu na naš mali medijski prostor, da pravimo malu pauzu.
Srdačno, CBS tim!
 |
Otvori blog |  |
Obavještavamo sve koji slučajno ili namjerno dođu na naš mali medijski prostor, da pravimo malu pauzu.
Srdačno, CBS tim!
Ljudi koji svoju intimu "prodaju" za like!!!
YouTube je popularni internet servis za razmjenu video sadržaja gdje korisnici mogu postavljati, pregledavati i ocjenjivati video isječke. Za postavljanje sadržaja potrebna je registracija, dok za pregledavanje nije, izuzev sadržaja koji nije primjeren za osobe mlađe od 18 godina. Prema pravilima korištenja, korisnici mogu postavljati vlastite originalne uratke i uratke za koje imaju dopuštenje vlasnika autorskih prava, a zabranjeno je postavljanje pornografskog sadržaja, nasilja, sadržaja koji podržava kriminalne radnje, sadržaja s ciljem osramoćenja i klevete i reklama. YouTube zadržava pravo na korištenje, preinaku i brisanje postavljenog materijala.
Piše: Lejla Berilo
Zapravo, kad sam ja tek počela da koristim youtube, ja sam kao umjetnik naivac mislila da se taj kanal koristi samo za reproduciranje muzike (i svega što ljudi misle da spada u muziku). A danas, sam pravo zaintrigirana fenomenom youtuba, doduše nije to specijalnost samo youtuba, ima tu još čitav niz kanala koji se koriste. To postaje psihološki fenomen! Ljudi naprosto snimaju i ono što treba da bude snimljeno i ono što ne treba, a posebno ne, biti "pušteno" u eter od bar dvije milijarde korisnika interneta, ako je vjerovati statistici. Tako da danas, možete vidjeti - prođaj, prirodni ili carski, ili recimo porođaj u bazenu ili još bizarnije porađanje na prvom sjedištu automobila. Možete vidjeti i depilaciju muških leđa, a možete i "brazilku", depiliranje bikini zone, youtubu-u nije strano ni podržavanje raznih poltrona, koji su nažalost još k tome i roditelji, pa tako ti nadriljudi snimaju svoju djecu, dok ista padaju niz stepenice, dok se penju na baby stolicu ...
Najtužnije je, izgleda, što bi to trebalo da bude slučajno. To mi je zapravo najbizarnije, što čitam komentare ljudi koji se dive drugim ljudima koju svoju najdublju intimu "prodaju" za lajkove.
"Nekoliko zapisa"
(Zoran Radmilović, priredila Ana Radmilović, Zagreb, 2009.)
"LJUDI KOJI LINČUJU, ljudi koji gledaju, ljudi koji gledaju sve to iza prozora ustanova, preduzeća, ljudi koji prolaze, u Zaječaru, koji se ne sećaju ... koji gledaju svoja posla, koji imaju preča posla, koje boli dupe, koji kažu "Tako mu i treba!" koji, koji ... Ljudi koji su sve odradili unapred!
Ljudi koji animiraju gledaoce ... potpaljivači, uhode, špijuni, ulizice, cinkaroši, razbojnici, ljudi koji hapse, prekidaju predstavu.
Bio jednom jedan Kralj. Bio je duševan, imao je, recimo, puno razumevanja za traume, depresije i uopšte duševne masturbacije svojih podanika. Jednoga dana Kralj održa govor. Kralj je inače bio sklon enfazama svih vrsta. Rekao je:
"Dragi moj narode, ljudi, žene, deco, sve što diše na zemlji mojoj, evo šta ću vam reći! Čuvajte i spoznajte dušu svoju, jer duša i duh su centar sveta, svrha života, sve ono što mrtvi nemaju. Mi smo živi!"
Poor King! Mali ludi Kralj. Mali ludi materijalista. Voleo je da svoje naracije potkrepljuje mrtvima. Nije znao da mrtvi imaju dušu, nezavisnu, odvojenu, individualnu. Mali ludi Kralj. Poor King!
Duša ima oči, ima uši, ima hipofizu. Ima hipoerfizu. Poneka duša ima zube. Neka duše može i da ubije. Svakoga.
Mislio sam da će biti lako. Da se treba dogovoriti, razgovarati, biti ubedljiv i ubeđen. I razići se. Tako je i bilo u tom trenutku. Umoran sam. Strašno. Mnogo. Znam da tako nije trebalo da bude. Nisam smeo da ti želim dobro. Šta će ti to?
Da li da govorim ili da ćutim? Ili da nosim to neodređeno u sebi, sa sobom i čekam. Da pokušam, da vratim morima reke, drveću ptice. Pa to je u jesen nemoguće! Odlaze i reke i ptice. Moram grčevito, očajnički zadržati im senke bar u rukama.
Svi govore, objašnjavaju, bore se za sebe
Trude se da budu u centru interesovanja,
svih nas, ljudi koji sve to slušaju.
Svi govore, ubeđuju, nose smeh sobom.
Jedan čovek, ljutitio, bolno, beznadežno
objašnjava sebe, ne slušaju ga, nemaju vremena, zaboravljaju, čovek je
dao reč, zakleo se u reč, zakleo se u sen svoga oca, pogazio i nije kriv.
Grde ga, zameraju, zlobe ga, podsećaju na kletvu, prate,
lažno brinu, brinu lažno,
Brinu, brinu, brinu, brinu."
Naučit ću ... nekad
Piše: Edina Alić
Kada bi ljudi imali ograničen broj riječi za reći, redova za ispisati da li bi onda sa oprezom koristili to moćno oružje uma i ekspresionizma? Da li bi vodili računa o tome šta će reći, kome i na koji način? Pitam se da li bi nas bilo manje povrijeđenih, manje nesretnih i propalih. Čini mi se i sam život i sva ta silna dešavanja kao da bi najednom dobila neki smisao, ko zna, možda bi sve imalo svoj čvrst put, možda bi ljudi tada više razmišljali nego pričali, pa samim tim više radili nego izmišljali izgovore zašto ne poduzeti, zašto ne preduzeti. Možda bi svi tada bili voljeni. Svima bi nam osmijeh krasio lica ma koliko nedorečeni bivali.
Pitam se kada bi tako malo govorili da li bi više osjećali? Da li nam riječnik oduzima moć emocije, ili su emocije uslovljene riječima? Zašto je toliko drastična razlika između pomišljenog i rečenog? Pitam se zašto se ne znamo izraziti tačno onako kako mislimo čak i kada uistinu to želimo. Na određenoj dubini mozga sve nastaje, zašto su toliko debeli zidovi kroz koje riječi prolaze prije nego dođu do usta, prije nego ispare u vazduh. Da li su "zidovi" razlog neshvatanja? Da li su razlog tuge i bola koju nanosimo nekome pričanjem? Ako egzistiramo samo jer pričamo, znači li to da nekoga vrijeđamo svojim postojanjem? Ko to tako dobro podnosi da vrijeđa nekoga samim tim što postoji?
Hoću, naučit ću jednog dana toliko šutiti koliko treba da bih nekoga zadržala. Hoću, naučit ću toliko podnositi koliko neko može da priča da bih ostala dostojna sebe. Hoću, već nekad – uistinu hoću. Naučit ću i podnositi šutnju zarad toga da nikoga ne povrijedim samo zato što dišem. Naučit ću, već nekad.
Način prikazivanja je "ozbiljan"
Piše: Aldijana Selimbegović
Drama znači radnja. Dramu u užem smislu zaobilazimo. Posvetit ćemo se tragediji i komediji. Tragedija – glavni junak strada u sukobu s moralnim zakonima ili zbog nesretne sudbine težeći ka idealima. Nama poznatija ova vrsta, sukob s moralnim zakonima. Komedija – na komičan način prikazuje mane i nedostatke društva i pojedinaca. Kada spojimo tragediju i komediju, dobijemo idealan prikaz naše svakodnevne scene. Državne službenike na štrajk natjerala plata od 1.430 KM!!!! Zamislite! Na ovakav korak su se odlučili jer je Vlada FBIH budžetom za ovu godinu predvidjela smanjenje osnovice za plate sa 330 na 315 KM. Prosto ne znamo kako spajaju kraj s krajem! Dokaz da je ipak čovjek najbolja grabljiva životinja. Ma koliko suludo vam se sada činila ova rečenica, za zdrave umove nikako nije dobra mjera imati više sreće nego pameti.
Drama se i dalje nastavlja, i to upravo ispred zgrade Vlade FBIH, novi pokušaj samospaljivanja u Sarajevu. Ne znamo koliko je ovo bitno, neki ipak štrajkuju zbog 15 KM! Hoćemo mi i dalje i bolje! Hoćemo! Dokaz koliko se Sarajevo
Jesam li ja jedina koja primjeti ovaj paradoks?
Piše: Lejla Berilo
Ovih dana, čini se da su sve smrtne bolesti došle u BiH. Zaista je porazna informacija da imamo u BiH, na relativnom malom prostoru toliki broj oboljelih od teških, najčešće smrtnih bolesti. Jedina pozitivna strana u svemu tome, to što Bosanci i Hercegovci, iako su izgubili dostojanstvo i ponos (mnogi jesu, ima i onih koji nisu), humanost ipak nisu izgubili. Ovaj narod, valjda od nezalijećenih rana, ratnih sindroma, raznih psihoza, poremećaja, skoro da je izgubio sve što čovjeka razlikuje od beštije.
No, mislim da je dosta bilo hvale, naravno, napominjem kada je riječ o humanosti, iako je ovo jako pozitivno za BE HA narode, no da li je pozitivno to što mi izigravamo Zavod za zdravstveno osiguranje, a isti (ZZO) dijeli regrese, a zapravo su neprofitni???
Jesam li ja jedina koja primjeti ovaj paradoks? Paradoks, države koja pušta svoje građane, da čekaju humanost, a ne zdravstveno osiguranje?! Osiguranje na koje bi trebali da imamo pravo!!!
Država, država nas pušta da crknemo!
Izgeda jedina nada je ipak to što smo još uvijek humani.
Ali dokle? Iz prazne ne puca!
Pripremio: Edin Alić
"U našem životu postoji samo jedno, a to je da živimo našu sudbinu i misiju koja nam je dodijeljena. Ali na kraju se mi zamaramo samo sa bespotrebnim stvarima koje na kraju uništavaju naše snove."
"U životu postoji natpis na kojem piše "Moje kvalitete ćes prepoznati tek kad me izgubiš i ponovno pronađeš" i zato nije dobro ići prečicom."
"Ponešto iz dnevnika"
(1965-69)
(Zoran Radmilović, priredila Ana Radmilović, Zagreb, 2009.)
28. 8. 1965.
Opet slobodan. Evo me opet, hteo sam najbolje, najlepše, najveće, naravno sebično, i zato pogrešno. I šta sada? Šta sa slobodom? Pustiću neka vreme učini šta mu je volja. Saznaću. Uostalom, shvatio sam čudnu, poražavajuću, smešnu činjenicu da sam u trideset drugoj godini života o njemu, životu, malo znao! Hvala Bogu što je tako. Daj Bože da ostanem dete što duže, ako je moguće, dobri Bože, zauvek!
17. 10. 1965.
Poslednjih dana razmišljam o smrti. Stalno. Ne znam da li je se plašim, tek ona je tu, prisutna. Trebalo bi da je se oslobodim što pre. Ovako više ne ide! Opsednut sam. Uostalom, možda je to i dobro. Privikavamo se tako jedno na drugo do konačnog obračuna. A on se bliži, osećam.
Novembar 1966.
Čudnovat osećaj. Kažem čudnovat jer me dotiče u valovima mira i predavanja. Ljubav me okružuje i ja je vračam. Ipak, tinja osećanje straha negde daleko iza ovih prozora, ali ja ga osećam ... Kažem sebi, ljubav će pobediti i panično zaustavljam pogled na toj ženi koja je svemoćna jer voli. Opet mir, mir, mir ...
22. 1. 1967.
Kakav svetao, plav, miran dan! Dan - pejzaž posmatram sa svog prozora. Zalazak velikog žutog sunca, koje nestaje tako dugo. Žuto, plavo i mir!
Obuzima me sladostrasna želja za lutanjem. Moj atavizam počinje da dela.
I noć je bila takva. Dugo sam je njušio i osluškivao. Dolazi proleće, koje osećam poput životinje. Raduje mu se priroda, ljudi skitnice, dolazi njihovo vreme. Sada je sve lako!
Ležim nekoliko dana, Volim Dinu sve više. Gospode, kako je to kod mene čudno, sve čudno ide ... mogao bih da analiziram, ali neću! Volim je i to je sve.
Možda je najlepše živeti za ovaj trenutak, za ovaj dan, za ovaj, na primer 22. januar!
8 - 9. 6. 1967.
Znači to otprilike tako izgleda? Dugi trogodišnji život između mene i te žene, izgleda da se završio. Kažem, izgleda! Možda, ne verujem, nisam siguran. A hteo bih da je tako, jer mislim da tako treba da bude. Tako reći, taj život dođe do svog konca. Tananog, tankog končića. Da li da ga zubima prekinem ovog trena?
Jer, u ovom času, nije važno da li je još uvek volim, ili da li ona mene ... Važno je ono okolo, šta je u tome, važnije je ovoga časa nešto drugo. Ljubav je u celoj stvari ružno zaboravljeno pače! Ne treba grditi ni tebe ni mene, tako valjda mora biti.
Da li zbog toga što sam pijan, eto, ni žalost ne osećam! Sve se izbelilo, iznivelisalo, staložilo na dnu. Sve je, čak jednostavno, pojednostavljeno.
Ipak sam ja svemu kriv! Tako se to kaže. Osećam da je tako. A i znao sam da će tako biti. Znao sam, čini mi se, od samog početka. Pa onda, neka tako i bude! Od sudbine, izgleda, bežanja nema! Pa, neka bude.
Zbogom Dina,
Volim te, Dina, uvek ću te voleti, sada sam u to potpuno siguran. Sve se između nas može promeniti, sem moje ljubavi.
Opet i istog ...
Čovjeku iz mog džepa ... onog rozog kaputa
Piše: Edina Alić
Čudnovato razmišljanje i slušanje o tuđim ljubavima iznova me napaja energijom da pretaćem svoje negativne impulse u slova koja, nadam se, nikad nikome neće biti razumljiva, inače ću biti osuđena na ostatak života bez papira i pera.
Još iznenađujuća činjenica je što se uporno trudim i parcipiram u takvim razgovorima puna sebe kao da imam već tri proživljena života, sve ljude i njihove živote u okrilju svog džepa onog rozog kaputa kojeg oblačim tek iz navike.
Ljudi se smješkaju i vesele jedni drugima, pokušavaju hromiranim klještima da izvuku ono najbolje od drugog i trude se da na površini pluta samo osmijeh omeđen ljubavlju i onim slavnim "zauvijek". Trudeći se i utapajući sebe u dušu, tijelo, razmišljanja i bitisanje onog drugog postajemo samo kratkoročni dah iz jakih pluća. Postajemo neminovni, a tako neznatni i neopipljivi, sve dok nas jednom ne ponestane. Onda ruke počnu da se grče, usta prave nejasne pokrete otkrivajući usnu šupljinu, dlanovima se prihvataju za svoje vratove pokušavajući gestikulirati gušenje i nedostatak vazduha u plućima, čas prije nego se tijelo sruši pod svojom težinom, mali komad hljeba se nakon bezbroj pokušaja vrača iz grkljena u usta a vazduh slobodno šeće holovima života obezbjeđujući kontinuitet i opet onu nepregledivu nemarnost tipičnog čovjeka. Opet smo samo vazduh pod nečijom sluznicom, opet postajemo samo sredstvo nečije ljudskosti, posrednik između tijela i duše. Opet smo samo predmet i izgovor za ljepotu u danu, dan u mjesecu, mjesec u nizu, bezbroj pokušaja i cirkulacije iznova, opet i istog.
Ovaj što trenutno viče, baš taj mi za tili čas postade najdraži od svih malih ljudi i njihovih mizernih života iz mog džepa onog rozog kaputa kojeg sve rijeđe oblačim.
I baš on, najdražih od svih ima tu nepremostivu manu - manu da me podsjeća na ljubav.
Jedan mali korak
Pripremio: Edin Alić
Čovjek je putnik u vremenu i prostoru, a taj put može preći sa više ili manje zadovoljstva, ako uspješno zna zaobilaziti prepreke, ako ispred svake ne gubi previše vremena.
Život nije uvijek pošten, ali je ipak život.
Kad god sumnjaš, učini jedan mali korak.
