_


23.03.2017.

"Prst" - saznaje da se o njihovim sudbinama govori, da postoji potreba da budu sačuvane od zaborava

Umjetnost je hrabrost, čuva od zaborava

Pripremila i razgovarala: Aldijana Selimbegović


U ponedjeljak, 27. marta u 20 h na sceni Sarajevskog ratnog teatra obilježiti će se Svjetski dan teatra izvođenjem predstave "Prst"

Danas je hrabrost tematizirati sve ono što je na margini interesa javnosti. Hrabrost je izložiti se kroz iznošenje istine koja nije popularna kao takva. To je u isto vrijeme i neminovnost koja se postavlja pred nas koji imamo tu privilegiju da se naš glas čuje u javnosti. To je odgovornost koju moramo uvijek imati na umu, riječi su Sabrine Begović Ćorić, u čijoj je režiji rađena predstava Prst.
Vrlo često nam nedostaje te hrabrosti da pokrenemo pitanja koja su za sve nas od velike važnosti. Srećom, imamo i onih kojima te hrabrosti ne nedostaje. Imamo one koji tragaju za istinom. Dužnost umjetnika i jeste da govore istinu čak i ako ta istina nije najprihvatljivija u određenom trenutku, a mi? Mi moramo prihvatiti stvarnost. Pokušati je učiniti boljom. Najveći prijatelj istine je vrijeme, njen najveći neprijatelj je predrasuda.
Ono što nam poklone, jer umjetnost jeste poklon, treba da pronađe put do nas, da nas pokrene, aktivira, probudi emocije, da bismo jedni drugima bili podrška, utjeha i snaga. Da bismo se borili za svoja/naša prava. Sve dok imamo one kojima ne nedostaje hrabrosti da jasno preslikaju stvarnost tačno onakvom kakva jeste, koji doprinose da učimo, otkrivamo, stvaramo, postoji nada. Nada da se pomjerimo.
"Prst" se smatra jednim od najboljih suvremenih društveno - angažiranih tekstova napisanih u našoj regiji, a autorica je kosovska spisateljica Doruntina Basha. Sama priča nije vezana isključivo za Kosovo, već za cijeli prostor Balkana, a njena univerzalnost komunicira i dalje, te se odnosi na aktualno pitanje pozicije žena u suvremenom društvu.

  

U kontekstu novije historije i patrijarhalnih odnosa, ona na veoma uvjerljiv način prikazuje život dvije žene, svekrve i snahe, koje ne mogu više živjeti skupa, ali ni jedna bez druge. Predstava budi emocije, a također i prepoznavanje jer su odnosi rivalstva i međusobnih optuživanja svekrve i snahe, neovisno od njihove specifične situacije, tipični za šire prostore Balkana. U priči bez patetike, sa suptilnom dozom humora i ironije i tačnom psihološkom slikom likova fantastiča ženska ekipa napravila je predstavu koja nikoga neće ostaviti ravnodušnim.
Na sceni su: Selma Alispahić, Amila Terzimehić i Ana Mia Milić.

  

Ana Mia:
- O značaju predstave "Prst" najviše govore reakcije ljudi čije su sudbine sa ovom temom usko povezane. Velika je odgovornost postaviti na scenu ovakav komad. Njihovu istinu prenijeti kroz umjetnički izraz. Za nas, kao glumice, najznačajnija je činjenica da su nam žene koje žive priče slične ovoj pokazale koliko im je važno saznaje da se o njihovim sudbinama govori, da postoji potreba da budu sačuvane od zaborava. Mi nemamo moć da pomognemo u traganju za njihovim najmilijima. Mi nemamo moć da umanjimo bol koja je njihova svakodnevica. Jedino što možemo je da apelujemo na svijet da ne zaboravi. Pozorište je naše mjesto i način.

  

Sabrina:

- Najviše volim da predstava govori sama za sebe, ali ono što sam na prvom mjestu ja naučila iz procesa rada na ovoj predstavi je da moramo biti jedni drugima podrška, utjeha i snaga kako bi krenuli naprijed, kao pojedinci i pojedinke, ali i generalno kao društvo koje još uvijek živi pod velikom traumom. Mislim da se ta poruka prožima kroz predstavu PRST. Žalja mi je da mnogo mladih dođe pogledati predstavu, jer je za njih jako važno da vide dio svakodnevnice žena koje žive jako blizu, ali su u svojoj boli izolovane i čije priče se na ovaj način ne mogu vidjeti kao dio dnevno političkih programa ili u drugoj vrsti medija.

Predstava "Prst" realizirana je u produkciji Sarajevskog ratnog teatra, a uz podršku Američke ambasade u Sarajevu – Odnosi sa javnošću SAD, te u partnerstvu sa forumZFD u BiH (Civilna Mirovna Služba) i Fondacijom Publika.

Umjetnost se zasniva na izražajnim mogućnostima, označava stvaralačku energiju, djeluje na čovjeka i njegove osjećaje, djeluje na svijest. Komunicira sa osjećajima, pruža spoznaju, čuva od zaborava. Umjetnost je hrabrost. Hrabrost koja se prenosi.

17.03.2017.

Gde je nestala komunikacija?

Najvažnija spona među ljudima je komunikacija, ali ...

Piše: Milena Marinković


Svakom živom biću je potrebno drugo živo biće da bi moglo normalno funkcionisati. Svi smo rođeni kao jedinke, ali samo u paru i društvu možemo normalno da funkcionišemo, razvijamo se, razmišljamo i formiramo svoju ličnost i karakter, što znači da je svakom čoveku osnova porodica, prijatelji, krug dragih ljudi i samo na taj način može da se ostvari u svakom smislu i da bude srećan čovek. Kada pogledamo malo unazad i osvrnemo se kroz našu razvojnu istoriju možemo jasno da vidimo i zaključimo da ni tada čovek nije mogao da živi i funkcioniše sam. Uvek je bio u potrazi za drugim ljudima, formirajući čopore i plemena, zajednice koje su bile od velikog značaja i koje su bile često neraskidive. Od tog vremena pa do danas, mnogo se promenilo, ali su opet neki zakoni prirode ostali isti: Čovek ni sad ne može sam. Uvek je mnogo lepše u društvu.
Za zdrav način života i normalno funkcionisanje je potrebna porodica kao polazna tačka i osnova svega, ali i zdravo okruženje. Vremenom, čovek se dosta menjao na svim poljima, napredovao je, uporedo napredovala je i tehnologija koja nam je mnogo toga donela, ali i oduzela. Ljudi su se postepeno udaljili i otuđili jedni od drugih. Brz način i tempo života učinio je svoje i polako počeo da uništava ono dobro u ljudima. Sebičluk i zloba su polako ovladali, uvlačeći se u svaku poru čovekove kože i uništavajući svako zrno dobrote i ljudskosti. Rodbina, tako širok pojam, a tako mali broj ljudi koji to zaista jeste. Sve se otuđilo, udaljilo, zavuklo u svoju ljušturu i svet posmatra kroz perspektivu mišje rupe. Mnogi postaju sebični, bitno je da su oni siti, a sit gladnom ne veruje, nažalost. Bitno je da je njima dobro i da imaju, a ni sami ne znaju da je sve prolazno, da danas imaju, a sutra gube, da su danas gore, sutra dole. Takav pad je najbolniji. Također i komšije, tako bliski, a veliki stranci. Nemaju vremena ni za kafu, ali znaju sve o svakom, znaju šta se događa iza svakog ćoška, iza svačijeg zida i ograde, pišu romane, prate svaki korak iako "nemaju vremena" ni za čašicu razgovora. Jako ružno, ali i tužno.

  

Često se zapitam kakvi smo to ljudi postali, bez osećanja i srca, bez savesti i duše, u šta smo se pretvorili? Zašto smo se toliko otuđili i postali toliko zli? Zašto nam najbliži ne mogu poslati godišnje ni najobičniju poruku, čestitku za rođendan ili bilo koji praznik?! Razglednicu ili naći vremena za jedno viđenje i razgovor u godini dana? Prijateljstvo i sreća nisu društvene mreže, broj pratilaca, niti lajkova i komentara nepoznatih ljudi. Prijateljstvo i sreća su mnogo više od toga. A najvažnija spona među ljudima je komunikacija. Od toga počinje sve.
 
             

Sreća je normalna i zdrava porodica u kojoj se svi međusobno podržavaju, razumeju i vole. Isto tako je sreća imati prave prijatelje, rame za plač, oslonac u olujnim vremenima, oči u kojima prepoznajemo svoje, srce koje se raduje kada naše poskakuje od sreće, ruku koja čvrsto drži i neda da padneš, poklekneš niti odustaneš, glas koji te prati i gura napred kroz najveće vetrove do cilja. Potrebno je samo "ukrasti" malo vremena od života i svakodnevnih briga, da se zajedno radujemo, delimo razmišljanja, osećanja i brige, pronalazimo rešenja za mnogo toga. Jedna kafa, osmeh, razgovor i podstrek, nije puno ali znači mnogo više od toga.
Zasluži da budeš srećan, jer to možeš, ukoliko želiš. Možda zvuči nestvarno, ali ipak je tako. Mi u to verujemo.
Vikend je, komunicirajte s dragim ljudima!

17.03.2017.

Snaga emocije vođena ljepotom vrijednosti

Vrijednost koja što zamisli SVE i ostvari

Pripremila: Aldijana Selimbegović


Ljubav i upornost donose dobre i kvalitetne rezultate iskrenih nota vođenih stvaralaštvom koje pripada svijetu individua, čiji put slobode privlači isključivo pozitivnu energiju dejstvom čarobnog glasa. Takvo stvaralaštvo i dalje čuva hrabrost koja se suprotstavlja uobičajenom i stvara nešto svoje, licem sopstvenosti. Ljepotom vrijednosti. Vrijednost koja što zamisli SVE i ostvari. Snagom emocije, koju mogu iznijeti samo najbolji – Ina Hamzić.

  

Sarajevska umjetnica Ina objavila je spot za svoj prvi single pod nazivom "Sve".
Tekst i muzika su njeno autorsko djelo. Produkciju pjesme potpisuje Marin Meštrović i studio Amadeus Production Art Center, dok su aranžman za pjesmu uradili Vernes Ljuštaku i Kenan Imamović. Režiju i montažu spota potpisuje Arnej Misirlić, dok je za art directing i styling bio zadužen dizajner Milan Senić. Hair styling potpisuje Studio EN, a make-up je radila Maja Talović.
Ideja spota nastala je kao rezultat kreativne sinergije između Ine, Arneja i Milana kojom su, u vizualnom smislu, željeli prikazati kompleksnost prirode ljubavi. Eksperimentalnom montažom otvara se mogućnost šireg tumačenja međuljudskih odnosa u kojem svako može biti u različitim pozicijama emotivne moći. Početna ideja za vizualizaciju pjesme Sve, pronađena je u estetici modnih filmova kao i u umjetničkim djelima nadrealističkog slikara Rene Magritte-a.

  

U spotu se pojavljuju modeli Ajla Kazaferović, Iris Bijedić, Soraja Čehić, Adnan Kazaferović, Halid Gušo i Naser Luković. Osim modela poznatih na domaćoj modnoj sceni, u spotu se pojavljuje i Asia Odum, model iz Washington D.C.-a, koja iza sebe ima angažmane na New York Fashion Week-u, Miami Swim Week-u ...
Ljubiteljima dobre klubske svirke Ina je poznata kao lead vocal u cover bandu Open Mind Group, a teatarska publika je može vidjeti na sceni Narodnog pozorišta Sarajevo u glavnoj ulozi mjuzikla Cabaret. Paralelno sa studijem Historije umjetnosti i Komparativne književnosti, Ina je svoj muzički put gradila kroz angažmane u različitim bendovima i saradnjama sa eminentnim muzičarima.

Naš glas podrške i dalje svira tonovima onih koji vjeruju, koji u sebi nose ljudskost, koji se za te tonove bore. Umijećem. Umjetnost svojim notama oplemenjuje, budi osjećaj za ljepotu, noseći u sebi želju da stigne u otvoreni svijet mogućnosti, jer umjetnici, oni koji istu istinski žive, još jednom ponavljamo, vrijedni su naše paženje.


16.03.2017.

Uspjeh je kada si svjestan činjenice da si nešto korisno učinio, potpuna sreća nastaje kada se to prenese i na druge

Svaka borba može da bude naša pobjeda

Pripremila i razgovarala: Aldijana Selimbegović

Za novi korak nade neophodne su nam priče onih koji svojom borbenošću i snagom volje nastoje ostvariti svoje ciljeve. Voljom i željom nastojimo pratiti one koji to zaslužuju, jer ulažu napore da riječi opstati, postizati i pozitivna energija sačuvaju svoj smisao. Energija koraka, ona pokretačka, koja uz napore i trnjem posutim putem nepodobih, ali željnih noviteta i izazova, ipak dovodi do uspjeha. Svaka borba ovdje je pobjeda. Danas je hrabrost slijediti svoje korake koji našom vlastitom ekspresijom doprinose ritmu života. Još uvijek imamo takvih i želimo da se njihov glas čuje – Haris Aganović (Fitness centar Body Art).

Svaki uspjeh traži odgovarajuću količinu volje da bismo ostvarili svoje ciljeve. U našoj državi, pored te volje i postavljenih ciljeva kojih imamo, uspjeh nažalost, nije zagarantovan. Gube se mnoge vrijednosti koje ne bi trebale da se gube. Smatram da se rad i trud mnogo više cijene izvan granica naše zemlje, mnogo je primjera koji to dokazuju. Naravno, ni izvan tih granica ne teče isključivo med. I toga trebamo biti svjesni. Ovdje ili negdje drugo, ne treba nikada odustajati od borbe. Uvijek trebamo nastojati raditi ono što volimo, boriti se da osiguramo sebi neophodne uslove u nastojanju da otvaramo nova vrata. To niko drugi neće uraditi za nas. Možemo sjediti, žaliti se ili pokušavati uraditi nešto. A nešto je ipak bolje od ništa.

  

Ja sam po zanimanju slastičar. Smatram da je to veoma lijep poziv. Sladak. Posao koji sam vremenom naučio da volim. Vrijeme, rad i trud svakako su doprinijeli da se usavrši. Jedan od načina da sebi osiguram stabilnije korake koje ću praviti u budućnosti. Pored toga radio sam i radim i druge poslove. U našem gradu, ne samo gradu, državi, mnogo je onih, koji i pored uloženog truda i obrazovanja rade potpuno drugačije poslove ili svoju priliku traže u drugim zemljama, jer je očito da tako moramo.
Važno je da težimo svojim ciljevima. Da bi naše strasti ostale žive. Moje dvije strasti su fudbal i ples. Fudbalom sam se počeo baviti kao dječak. Svoje korake počeo sam u ŠF Bubamara, učio od Predraga Pašića, trenirao sam do 2001. godine i iza mene su mnogobrojna takmičenja. Iako je to bila moja prva strast, nisam nastavio baviti se njom u profesionalnom smislu, ali je još uvijek živa. Svaki svoj slobodni trenutak koristim da djelujem i u ovom polju trenirajući u jednom fudbalskom klubu. Druga je ples. Prve korake naučio sam gledajući Michaela Jacksona. Break dance, hip –hop, dance show, latino plesovi privukli su moju pažnju. Strast koju danas mogu reći, živim. Živim, jer sam cijelim bićem osjećao da to želim raditi. Uvijek sam plesao isključivo iz ljubavi, smatrajući da ukoliko čovjek slijedi svoju strast, ona će ga odvesti na pravi put. Važno je imati dovoljno strpljenja, vjerovati u svoje mogućnosti i tada počinje da se ostvaruje ono za čime težimo. I iz ljubavi, ali i na poslovnom planu.

  
  

Promocije, one koje jesu oblik komunikacije, a čija uloga doprinosi nečem novom, pozitivnijem jesu nešto što nam je potrebno, ali je i takvim promocijama neophodna naša podrška. Podrška za ideje društvene uključenosti. Zdravog razuma koji pleše. Promocija Fitness Dance svakako je obogatila društveni život prisutnih uz jedan poseban, kardio izlazak.

- Promocije, koje nose sa sobom pozitivnu enetgiju, energiju ritma, svakako da su potrebne našem društvu. Svako novo dešavanje može da unese niz pozitivnih vibracija. Akcenat je, kod nas, nažalost na drugim stvarima. Sve se manje posvećujemo sebi. Nekako je postalo normalno da se žive tuđi životi, a ne bi trebalo tako biti. Ples je veoma lijepa umjetnost u kojoj čovjek pokreće svoje biće, svaki dio svoga tijela. Ovo je bila moja prva javna promocija kojom sam, nadam se, uspio pokazati koliko ples može da bude zabavan, koristan, te koliko lijepih druženja kroz nova poznanstva može da donese. Nastojim pružati prilike da se ljudi zainteresuju nečim drugačijim, od uobičajene svakodnevnice, da uljepšaju sebi život plesnim koracima i da to prenesu ostalima u ovom okruženju. U namjeri da podijelim na svoj način i prenesem na druge svoju strast i energiju. Kardio izlazak je sportski izraz za jedan obični izlazak, koji prouzrokuje drugačiji efekat, jer se ovaj put izašlo u tenama, trenerkama, a završilo tom toliko neophodnom pozitivnom energijom, a uspjeli smo odstraniti i dozu stresa. Nadam se da ćemo ovakvih dešavanja imati više, zbog svih nas koji volimo ples i dobru muziku.

  

Pozitivna energija uvijek rezultira dozama uspjeha. Možda u malim, ali u dovoljnim količinama. Brige se povremeno mogu i "otplesati". Svaki pokret može da bude riječ kojom se nastojimo ostvariti kroz svoj rad. Svojim znanjem.

- Uspjeh je kada si svjestan činjenice da si nešto korisno učinio, za svoju dušu i tijelo, a potpuna sreća nastaje kada se to prenese i na druge. Teško je opisati taj osjećaj. To je nešto što se jednostavno mora doživjeti. Brige se najlakše otplešu na ovaj način. Putem plesa, ma koliko nestvarno da zvuči, možemo promijeniti način razmišljanja, imati nove poglede na život, komunicirati sa ljudima. Sve kroz pokret. Ples donosi pozitivna iskustva. A veoma je važno da se krećemo. Naprijed.

14.03.2017.

Ljubav nas pokreće, a osmijeh šaljemo da nam se vrati osmijehom većim

Istinski su važni sastojci života kojim krojimo, jer mali znaci pažnje vode nas najljepšim stazama

Utorkom u biblioteci - redovna programska aktivnost koja se realizuje u pozajmnom odjeljenju Trg Nezavisnosti 13

Pripremila: Aldijana Selimbegović

Mali znaci pažnje vode nas najljepšim stazama - prijateljstva, osmijeha i ljubavi. Istinski su važni sastojci života kojim krojimo. Kada poklanjamo, mi stvaramo, posebno životno blago i naše škrinje nikada nisu prazne. Pričama iskrenosti formiramo poglavlje u knjizi života.
U kutku naše biblioteke, krojimo male stvari, kojima ćemo dati do znanja da nam je stalo do istinskih vrijednosti. Najljepši znak pažnje jeste ono naučeno, od srca preneseno na papir ogromnom količinom ljubavi. Malih ručica.

  

Takvom ljubavlju smo slobodni i nezavisni, sretni. Jer sreća je nezavisnost od hiljadu sitnih sitnica. Ne odustajemo, nastojimo sačuvati osmijehe. Svaki osmijeh je nagrada koje se ne želimo odreći. Najljepši i najiskreniji je poklon koji možemo dobiti.

  

Riječ Jasmine Klico Hasanagić:
- Način našeg učenja je naš izvor sreće. Izvor koji svakim našim susretom postaje svježiji. Bogatiji. Naučili smo kako voljeti svoju domovinu i branili je srcem dostojanstveno. Mame su dobile ljubavi koliko samo u jednu pjesmu stane. Pravili smo čestitke našim mamama, nanama, bakama, tetkama i tetama za njihov Dan. Nacrtali smo veliko sunce i vratili osmijeh teti pekarici. Obojili smo svako naše druženje ljubavlju, osmijehom i suncem. Ljubav nas pokreće, a osmijeh šaljemo da nam se vrati osmijehom većim. Učimo i rastemo uz priču bolji i veći, zajedno.

  

Čekamo vas i narednog utorka u kutku naše biblioteke da zajedno stvaramo čarolijom novih redova priče koja čeka da bude ispričana, uz osmijeh!

23.02.2017.

Um kao snaga, mašta kao pokretač, tijelo kao medij, ljubav kao misija, jer Dame biraju!

Čin koji je posljedica pažnje

Iz našeg ugla: Aldijana Selimbegović
               Meliha Hadžimehmedagić


Svaki odlazak u teatar donosi nešto novo, obogaćuje nas. Izražajnim detaljima. Na jedinstven način može da unese živost u ovu našu, poprilično sivu svakodnevnicu. Živost koja se boji bojama. Onim upečatljivim, licem umjetnosti. Strast i predanost doprinose lakoći leta da se preleti nepreletivo. Darom koji se rasipa van granica onoga što je vidljivo. Pričom koja nas se tiče. Pričom kojom se vaše/naše socijalne navike mogu promijeniti ... drastično, jer srijeda večer, 8. marta je večer kada Dame biraju. Biraju na velikoj sceni Doma mladih, od 19:30 h.

  

Šta više poželjeti od večeri ispunjene smijehom, plesom, neodoljivim muškarcima i jednom posebnom damom?! Ne iskoristiti ovu priliku, ponovo u našem gradu bio bi propust koji sebi, da ne kažemo, ne možete dopustiti, ali definitivno nećete moći oprostiti! Fenomenalnom izvedbom itekako opravdavaju fenomen stalnog vraćanja. Impuls koji se raspe prostorom odstranit će i najmanju sumnju da niste na pravom mjestu. Jer jeste.

  

Predstava Dame biraju, donosi priču o pet nezaposlenih mladića koji svoje egzistencijalne probleme pokušaju rješiti prihvaćanjem striperskog angažmana u jednome noćnom klubu. Od suočavanja mladića s novim izazovom pa sve do kulminacije kada dvorana biva pretvorena u pravi noćni klub, mnoge komične situacije u koje neprestano upadaju protagonisti predstave publiku će sigurno natjerati na smijeh do suza.

  

Uvažavajući pozitivne posljedice smijeha, kao najzdravijeg ventila kojim se potiče i kreativnost, a kojim se čovjek oslobađa i negativnih osjećaja, za sve one koji nisu (ukoliko takvih ima) priuštili sebi ovaj užitak, preporuka stoji. Stoji do trenutka vašeg dolaska. Nakon što se udobno smjestite preporuka počinje da pleše.

  

Podijeljena radost je udvostručena radost. Sreću dobivaju oni koji je daju, jer nam sa scene poklanjaju dio sebe, a to je čin koji je posljedica pažnje. Zamisao koja pomaže u nadi da ćemo istrajati. Svako umjetničko djelo procjenjuje se iz perspektive njegovih sadašnjih i budućih vrijednosti. U ovom slučaju, itekako prisutnih. Amila Terzimehić/Nancy Abdel Sakhi, Enes Salković, Emir Fejzić, Adnan Goro, Davor Sabo, Dalibor Brkić/Damir Kustura i Sanjin Arnautović natjerat će vas da vješto koketirate sa daskama koje život znače, svjetlucavim i zavodljivim melodijama.

  

Prodaja ulaznica od 17.2.2017. online u sistemu www.kupikartu.ba ili na prodajnim mjestima plato Skenderija i BKC Sarajevo.

Slojevitost, koja će vas nakon smijeha kao najsigurnije probe duše natjerati na razmišljanje, jer ovo je predstava, koju, budite uvjereni, nikad nećete zaboraviti! Na vama je da iz začinjenog prostora uhvatite plam!

21.02.2017.

Ljepota kojoj ne smijemo dozvoliti da se izgubi

Ljubav i vjera u ono što radimo može nam omogućiti mnogo. Zato je važno da vjerujemo u sebe svim svojim bićem kako bi uspjeli u onome što želimo. Željeti znači i moći!

Pripremila: Aldijana Selimbegović


Biblioteke se ne prave, one rastu. Rastu svakim našim dolaskom, svakim pročitanim redom koji prenosi jedinstvenu magiju. Magiju, koja nas uči i otkriva ljepotu pisane riječi. A takvoj ljepoti ne smijemo dozvoliti da se izgubi.
Pisane riječi nam daju svoje najvrednije misli. Porukama da se u životu uvijek treba osloniti na svoje sposobnosti, vjerovati u sebe i biti tvorac svoje sreće. Sreće koja se krije i u našoj biblioteci, a koju donosi svaki novi utorak.
Svako pročitano slovo ima svoj pokret. Svakim redom dalje stvaramo naš životni ples, ispunjen rezultatima i zadovoljstvom koje je donijela nova priča. Pamtimo sve trenutke koje provodimo zajedno, jer tada gradimo, činimo nešto korisno za one najmlađe, kojima se danas, nažalost, mnogo toga uskraćuje. Sa junacima naših priča postajemo hrabriji, uzimamo ono najbolje, šireći spektar naših interesa.

  

Riječ Jasmine Klico - Hasanagić:

- Mjesec februar je bio u u znaku novih priča. "Strašni miš" oživio je sa Batinog crteža i krenuo u svijet za novim avanturama. Ljubav i vjera u ono što radimo može nam omogućiti mnogo. Zato je važno da vjerujemo u sebe svim svojim bićem kako bi uspjeli u onome što želimo. Željeti znači i moći!
"Mačak u čizmama" nas oslobađa svakog oklijevanja i straha svojom porukom. Iako je on samo obični mačak svojom dosjetljivošću i hrabrošću uspijeva mlinarevog sina učinit princom.
U "Zimskoj bajci" Kemala Mahmutefendića, sve je san. Sve je vjerojatno, kao i nevjerovatno. Pošto nema svjedoka, pustimo zimsku bajku neka sama sebe priča, svakako, ako bude htjela ... Djeca čitanjem, ponovit ćemo, razvijaju maštu, odlaze na nepoznata mjesta, upoznaju nove likove i druže se sa njima. Mi svakog utorka maštamo zajedno, jer mašta može sve. Važna je za zdravo odrastanje, zato zatvorimo oči i krenimo u susret omiljenim likovima priča u naš svijet mašte. Neka nam mašta omogući sve ono što zaželimo ovog trenutka, sada i ovdje ...

  

I neka traje, nastavimo maštati do novog susreta, do narednog utorka kada nas očekuje novo druženje i nova priča. Čekamo vas!

09.02.2017.

Baš zato što živimo u "ružnim" vremenima, svaka iskra onog "lijepog" sija poput najsjajnijeg sunca

Svaki dan, svi mi otvaramo nove stranice naše životne knjige. Knjige koju mi sami pišemo

Svaka priča nosi svoju poruku, koja može da bude od važnosti, jer ne smijemo zaboravljati da mi ovdje imamo i one koji vrijede, koji u nemogućim uslovima doprinose i ne odsutaju od svoje borbe. A nama je našom voljom pripalo to zadovoljstvo da njihove poruke širimo dalje: Ivana Vojinović, Latif Moćević, Đeneta Boja, Ajla Hadžiahmić, Muhamed Fisović, Alen Gluho, Belma Alagić, Narda Nikšić, Adis Omerović i Nermina Jusić.

Ja čvrsto vjerujem da je pogotovo danas to "lijepo" primjetno više nego ikad. Baš zato što živimo u "ružnim" vremenima, svaka iskra onog "lijepog" sija poput najsjajnijeg sunca. Ponekad nam se čini da je sve previše tmurno i tegobno i da se uzalud trudimo da sijamo, ali uvijek se na kraju pokaže da nije tako. "Lijepo" ne znači fizički izgled nego je to nešto što ima dušu. Nešto što primjetimo i zbog čega se osjećamo dobro, a ne znamo to objasniti. To i jeste umjetnost. Ona nam dozvoljava da odlutamo iz sumorne stvarnosti u neke ljepše prostore, koji su, zapravo, sve vrijeme u nama.
Zar se življenjem punim plućima može nazvati bilo koji način života osim onog koji oplemenjuje nas i druge? Ako pronađemo ljepotu u sebi onda će sve što radimo njoj biti posvećeno. Ako zaista prihvatimo poruke ljubavi onda se može dogoditi promjena koju čovjek ne može ni zamisliti. Ako bismo svi, zaista krenuli na put mijenjanja svijesti ljubavlju sigurno bismo dobili puno više hrabrosti i snage da mijenjamo svijest i svijet.
Svaki dan, svi mi otvaramo nove stranice naše životne knjige. Knjige koju mi sami pišemo. Trudim se da svaka moja stranica bude ispunjena sa što više dobrih djela, humanih, te učinjenih sitnica koje će drugima biti ogromne. Vjerujem da se dobro dobrim vraća.
Inspiracija je zapravo svuda oko nas, ukoliko želimo da je vidimo. Ona je tu u najmanjim sitnicama.
Priče mogu da imaju dva puta. Put slatke slave i put gorkog ukusa. Svi, naravno, težimo da to bude ovaj prvi, koji doprinosi ponosu svega onoga što postižemo kroz rad. Ukoliko uspijemo u tome, to je onda najljepša priča koja može da nam se desi.
Svako jutro kada se probudimo, budimo se sa energijom koja će nas nositi kroz naš radni dan i koju redovno moramo dopuniti sa stvarima koje nas čine sretnima i zadovoljnima. Um je granica.
Znanje je moć. Danas nam je sve nadohvat ruke, bitno je znati to iskoristiti, pa zašto ne u svrhu vlastitog obrazovanja, kako bi pomogli sebi, a sutra i drugima. Kako kaže stara izreka: Kad god nemate šta da radite, radite na sebi. Tu uvijek ima dosta posla.
Snovi su tu da ih sanjamo, stvaramo i pri tome uživamo. Prepuštajući se razmišljanjima o lošem koje se desilo ili će se desiti gubimo energiju i mutimo svoje snove. Naravno, neki se i ne ispune, pa šta? Ima ih još na hiljade i hiljade, na dohvat ruke. Neki i ne trebaju da se ostvare, dovoljno je da putuju sa nama i unose dugine boje u našu svakodnevnicu.

  

Biti svoj ne znači po svaku cijenu biti drugačiji, da ne kažem lud, kako se kod nas često misli. Biti svoj u današnje vrijeme nije lako, ali se može.
Ne mogu ja u životu glumiti ludilo, niti se praviti zbunjenom, ako to nisam. A nisam.
Odbacite predrasude i ono najvažnije neka volja bude jača od izgovora!

09.02.2017.

Una palabra muy importante - GRACIAS / Riječ od važnosti - HVALA

Cada esfuerzo, cada deseo sincero que debemos reconocer, eso es algo que debe motivarnos

Escrito por Aldijana Selimbegović

Creo, aunque en este momento parece lúcido, porque ciertamente estamos rodeados, de alguna manera, con los otros tipos de locuras (no aquellas positivas, que sin duda pueden ser significantes, pequeños placeres que pueden dar grandes incentivos) pero, para volver a la idea original, solo quiero creer en esas positivas. En mi opinión, si tienes una energía positiva, ("como a quien y que la merece") puedes atraer esa la misma energía. Y si queremos que los puentes guíen a los caminos, que contribuirán a la alegría de una nueva amistad. Las amistades en el ámbito del arte, que muchos de nosotros todavía sentimos. Se viven. Se crean. Dirigiendo o escribiendo. Pero haciéndolo con el corazón y con dosis de sinceridad. Algunas palabras están acopladas de tal manera, que cuando las leéis, o las escucháis, expresan exactamente lo que se quería decir. Cuando conocemos personas así, no importa de dónde vienen, o como se llaman ... lo que de verdad importa es lo que lleva dentro, en sí mismo. Lo que importa es humanidad. La humanidad debería ser, si somos personas normales y sin ignorar las pequeñas locura del principio (locuras positivas) esas que nos atraen, para crear historias positivas, y con las cuales crearemos otras nuevas.

¿Cómo surgió esta historia? O mejor dicho, que creó la primera?

Recuerdo los personajes, sus caras, y también los pequeños detalles, por esos detalles no soy siempre esa persona "simpática". Cada trabajo tiene su lado bueno y malo. A veces, por culpa del lado malo no veamos la parte positiva. Pero, por suerte, algo interior siente lo bueno. Me gusta conocer gente nueva. Me gusta comunicar. Lo que más me gusta en mi trabajo, que es lo principal para mi (el periodismo) es esa curiosidad que te empuja a ir adelante, a descubrir algo nuevo y de eso crear algo nuevo. Creas escribiendo. Dejas una huella. Porque, la palabra escrita lo hace. Esas señales crean impresión. La impresión es muy fuerte, si durante la lectura se reconoce esa dosis de algo especial, que en realidad no se puede explicar exactamente lo que es. Cuando sobre la base de las palabras puedes crear la imagen de una persona. Así que, recuerdo las caras. Así recordé la cara de una persona que regresaba cada año a nuestra ciudad. Viviendo los películas. El festival. Pablo García Márquez. Nombre que descubrí el año pasado, teniendo frente a mí una lista de prensa. Al lado del nombre también y nombre del medio para lo que trabaja, Cine Maldito. Y regreso a la punto de curiosidad. Mi curiosidad de leer las reseñas que escribía, para mi suerte entiendo y hablo español. No perfectamente, pero estoy trabajando en mejorarlo. Cada reseña que he leído me causaba entusiasmo. Cada una de ellas tiene algo especial. Tiene una historia dentro de la historia. Tiene sinceridad. En ese momento se me ocurrió una idea. Quiero una historia. Una historia sobre su obra, su forma de trabajar y también sus impresiones de Sarajevo. El último día de festival y no conseguí hablar con él personalmente, estaba demasiada ocupada con mi trabajo. Pero yo sé que quiero esta historia y no me rendiré. Encontré el contacto (gracias a social networks) le envie mensaje con mi sugerencia. Para mi alegría, la respuesta es afirmativa.
Sigo siempre lo que él escribe. En una de sus reseñas aparece la frase: "A mí personalmente me gusta pensar que escribo siempre pensando en el humanismo, pero mi ideología está ahí. No engaño a nadie". Una frase ordinaria, probablemente para mucha gente, pero no para mí. Para mí, es una frase que tiene ese algo y por ese algo reconoces lo que hay en una persona. Calidad.
No hablaba demasiado con Pablo cuando estaba aquí, donde trabajo hay bastante movimiento durante el festival y apenas tenemos tiempo. Pero me di cuenta de algunas cosas, incluso en esa pequeña comunicación, y la comunicación por mensajes, es un gran placer para mi esta nueva amistad. Mi opinión es, le puedes gustar o no a la gente. La primera impresión es lo que cuenta.
Le mando preguntas para una entrevista y recibo las respuestas en el tiempo acordado. Al leerlas, sé que, no me equivoqué. Todas mis conclusiones eran correctas. Sé que él es la persona adecuada para esta historia. Una gran persona. Él es guionista, escribe críticas sobre las películas, y sobre todo la forma en que lo hace, se puede ver que le encanta su trabajo y ese entusiasmo hace que su trabajo sea fenomenal.
Y cada nueva amistad es importante. Nos da a conocer un nuevo mundo. El mundo de los valores. Es muy importante tener valores. Voy repetir las palabras, que son importantes para este país. Necesitamos comunicaciones saludables. Comunicaciones que sean un ejemplo positivo. Un ejemplo que vale la pena y que nos enseña. Es genial saber que hay personas cuya sinceridad puede ser percibida de esa manera, incluso si viven en otra parte del mundo. Cada esfuerzo, cada deseo sincero que debemos reconocer, eso es algo que debe motivarnos. Eso es algo que nos demuestra/que nos conduce hacia el camino correcto, demostrando que no estamos viviendo en una confusión, al menos no todos.
Al fin y al cabo no es necesario que todos tengamos los mismos gustos. Nos puede gustar o no la manera con la que se escribió la reseña, podemos tener un punto de vista totalmente diferente, pero no podemos negar el conocimiento, la voluntad, incluso la pasión con que la se escribió. Todo esto nos enseña. Que siempre y de todo podemos tomar lo mejor. Si queremos, naturalmente. Y regalar la dosis de respecto que se merece.
Lo que quiero acentuar, con realismo, no con sentimentalismo; es muy importante aprender, a través de nuestro trabajo y del trabajo de los demás. Nunca se sabe lo que nos traerá. A mí me trajo, además de lo que he dicho en líneas anteriores, un montón de nuevas ideas, vistas. Tal vez seael, el culpable si empiezo o me sumerjo en historias que hasta ahora no he hecho. Tal vez.
Algunas palabras pueden crear una imagen clara, el arte que trae consigo las películas, porque las películas te pueden hacer pensar, crear nuevos intereses. Lo que es importante es reconocer y seguir tu intuición. Pero, también es muy importante saber decir GRACIAS, sin miedo de lo que otros piensen, o si les gusta de la misma manera que a nosotros. Cuando aprendemos a decir GRACIAS, sabremos que todavía hay tiempo para la esperanza y que no somos y no podemos ser iguales.

Esta es una historia, muy importante para mí, una historia en la cual quería recopilar siete años de trabajo de esta página, porque esta historia, también amistad, me trae algo nuevo. Espero que continúe asi y que el me lo siga permitiendo.


  

Svaki trud, iskrenu želju, treba prepoznati, svaki treba da bude motivirajući


Vjerujem da, ma koliko u ovom momentu lucidno da se čini, jer ludostima jedne druge vrste smo svakako okruženi, (ne onim pozitivnim, koji itekako mogu biti od značaja, ona sitna zadovoljstva koja nam mogu pružiti velike poticaje), ali da se vratim na prvobitnu misao, ja u te pozitivne jedino želim da vjerujem. Smatrajući da ukoliko zračiš pozitivnom energijom, (opet kako prema kome, po zaslugama) možeš privući istu, pozitivnu. Ukoliko želimo da mostovi vode putevima koji će doprinijeti radosti svakog novog i značajnog prijateljstva. Prijateljstva umjetnosti, koju mnogi od nas ipak još uvijek doživljavaju. Žive je. Stvaraju. Režirajući ili pisajući. Ali čineći to srcem, gdje je doza iskrenosti itekako prepoznatljiva. Neke riječi budu spojene tako, da kada ih pročitate, ili ih čujete izgovorene, izražavaju tačno ono što se željelo reći. Kada prepoznamo takve osobe, nevažno je, odakle dolaze, kakvo ime nose ... Važno je samo ono što taj neko nosi u sebi. Važna je ljudskost. Ljudskost treba, ukoliko smo normalni, ne zanemarujući onu ludost sa početka, pozitivnu, naglašavam još jednom, da nas privuče, da bi se stvorila jedna pozitivna priča iz koje će nastati i sve druge.

Kako je nastala ova priča? Zapravo kako je nastala prva, koja se nadovezuje na ovu?

Pamtim likove. Detalje koje rijetko ko uočava, zbog toga nisam uvijek ona simpatična osoba. Svaki posao, ima svoje dobre i loše strane. Ponekad zbog loših, greškom se sklonite od onih dobrih. Na sreću, ipak prevagne neki unutarnji osjećaj. Volim upoznavati nove ljude. Volim komunikaciju. Ono što najviše volim u poslu koji zauzima prvo mjesto mog odabira (novinarstvo) jeste ta radoznalost koja te natjera da se pokreneš, saznaš nešto novo i od tog novog napraviš nešto. Stvoriš pisajući. Ostaviš trag. Jer pisana riječ to čini. Stvorenim tragom izaziva utisak. Utisak posebne jačine, ukoliko se tokom čitanja prepozna ona doza, nečeg posebnog, koja zapravo teško da se može objasniti. Kada na osnovu riječi možeš stvoriti prvi dio slike o nečijoj ličnosti. Dakle, pamtim likove. Tako sam zapamtila i lik koji se svake godine vraćao u naš grad. Živeći film. Festival. Pablo García Márquez. Ime sam saznala prošle godine imajući listu pressa ispred sebe, pored imena i medij za koji piše. Cine Maldito. Moja radoznalost. Čitanje, jer na moju sreću, razumijem i govorim španski. Ne perfektno, ali radim na tome. Svaka kritika koju sam pročitala izazvala je oduševljenje. Svaka ima nešto svoje. Ima priču u priči. Iskrenost. U mojoj glavi, javalja se ideja. Želim priču. O onome što radi, utiscima o Sarajevu. Zadnji je dan festivala i ne uspjevam se lično obratiti, jer sam zauzeta, ali i dalje znam da od priče ne želim i neću odustati. Pronalazim kontakt i javaljam se porukom sa svojim prijedlogom. Na moju radost, odgovor je potvrdan.
I dalje nastavljam čitati kritike koje piše. U jednoj kritici stoji: "Osobno volim da mislim, da uvijek pišem mislima humanizma, ali moja ideologija je takva. Ne varam nikoga." Sasvim obične rečenice, za mnoge, ali ne i za mene. Za mene su to rečenice, koje imaju ono nešto zbog čega prepoznaješ što ta osoba nosi u sebi. A to je kvalitet.
Za vrijeme Pablovog boravka ovdje nisam imala priliku komunicirati mnogo, ali i tokom jedne takve komunikacije, što za kratko vrijeme i u svoj onoj gužvi tokom festivala možete uočiti, te komunikaciji putem poruka, znam da mi je pripalo ogromno zadovoljstvo jednim novim prijateljstvom. Jer ja ljude ili volim ili ne volim. Za ljude ne postoji sredina. Prvi utisak je od velike važnosti.
Šaljem svoja pitanja. Odgovori stižu u dogovorenom roku. Čitajući ih znam da nisam pogriješila. Svi moji zaključci su bili tačni. Znam da sam se obratila pravoj osobi. Osobi koja je scenarista, osobi koja piše kritike i osobi koja voli to što radi. Radeći na takav način, svoj posao obavlja fenomenalno.
Svako novo poznanstvo jeste važno. Uvlači nas u jedan novi svijet. Svijet vrijednosti. Važno je da imamo i cijenimo one, ponovo ću da ponovim te riječi, koji jesu važni za ovu zemlju. Potrebne su nam komunikacije koje su zdrave. Komunikacije koje će biti pozitivan primjer. Primjer iz kojeg se uči i koji vrijedi mnogo. Jer lijepo je znati da postoje oni, čija se iskrenost može osjećati na ovaj način. Ona koja širi poglede. Svaki trud, iskrenu želju, treba prepoznati. Svaki treba da bude motivirajući, jer vodi onim putevima koji dokazuju da ne živimo svi u istim zabludama. I nije neophodno, da nam se ukusi svima uvijek i u svemu poklapaju. Može da nam se svidi ili ne, način na koji je neka kritika napisana, možemo imati apsolutno drugačiji pogled, ali ne možemo negirati način, znanje, volju i strast kojom je napisana. Uvijek i iz svega, ako želimo, možemo izvući ono najbolje. Dozom poštovanja koja se zaslužuje.
Ono što želim naglasiti, realizmom, ne sentimentalizmom, da je od ogromne važnosti učiti, kako kroz svoj tako i kroz rad drugih. S toga, ne uskraćujte sebi nova poznanstva. Nikad ne znate šta mogu donijeti. Meni je ovo donijelo, pored pomenutog, u redovima iznad, mnogo novih ideja, pogleda, pa možda i bude krivac da se upustim u priče koje do sada nisam radila. Možda.
Da, neke riječi mogu stvoriti jasnu sliku, onoga što umjetnost kroz film zapravo i prenosi, jer i film te može natjerati da počneš razmišljati, izazvati nova interesovanja. Važno je znati prepoznati i pratiti svoj osjećaj. Ma šta drugi mislili. Ali isto tako važno je reći i HVALA. Kada naučimo reći HVALA, bez straha šta će drugi pomisliti, ili da li će im se svidjeti na isti način kao i nama, znat ćemo da još uvijek postoji nada. Da nismo i ne možemo svi biti isti. I da svaki trud i lijepa riječ upućena na pravu adresu zaslužuju tu riječ koja može da znači mnogo.
Ovo je priča kojom sam željela zaokružiti sedam godina rada na ovoj adresi, jer mi je donijla nešto novo. I nadam se da će tako biti i dalje, ako mi dopusti.

I uvijek, ali uvijek pratite svoj osjećaj, da biste ono što iskreno želite pretvorili u svoju stvarnost. 

07.02.2017.

Onakva kakva jeste i kakva treba da bude

Kao sa starih crno belih fotografija

Piše: Milena Marinković

Često se zapitamo koliko nam je potrebno za sreću, ljubav, osmeh? Odgovor je veoma jednostavan, ali je mnogo toga komplikovano u svetu laži i nekih čudnih "čuda". Koliko možemo da verujemo u ljubav? Ali onu pravu, ne ljubav sa društvenih mreža. Danas je ljubav potcenjena, zanemarena i postala je kao "odumrlo" i "otupelo" osećanje. O romantici da i ne govorim, to skoro da i ne postoji. Mnogo toga se svodi na gledanje sa nekih pogrešnih strana. Nažalost, vremena pisama, emocija koje su se rukom prenosile preko pera na list hartije i slala od srca srcu su gotovo pa nestala. Vreme romantike i iskrene ljubavi kakvu pamte naše bake i majke je vreme koje svaka devojka želi za sebe, za svojih pet minuta, za ceo život. Vreme na koje niko nije imun ni ravnodušan. Koliko samo čari i lepote ima u iščekivanju jednog pisma napisanog srcem, koliko uzbuđenja, suza, straha, ljubavi i smeha donosi čitanje istog, lebdenje na oblacima sreće do sledećeg i ponovno iščitavanje po hiljadu puta, čuvanje uspomena i tragova u malim kutijicama ispod kreveta, na dnu ormara ili zamotanih u omiljeni šal ili maramu.

  

Danas je to zamenjeno elektronski porukama, bez tragova rukopisa, običnim tipkanjem na tastaturi kompjutera ili telefona. Kratka pitanja i još kraći odgovori zamenili su pisma pisana satima, sa tragovima mirisa osobe koja ih piše voljenoj osobi. Veliko odsustvo emocij i osećanja. Svi teže ka pravoj ljubavi, ali se ne ponašaju u skladu sa tim. A nije sramota voleti niti biti voljen. Biti džentlmen i dama nije staromodno. Reći "Volim te", "Nedostaješ mi", "Čuvaj se" također nije sramota. Slobodno budite drugačiji, razlikujte se, obucite se i izađite i bacite sve pod noge, ne utapajte se u stereotipe, poštujete sebe, a samim tim i druge. Imati čvrst stav, karakterom satkan je veliki uspeh koji mnogi nemaju. Za prave stvari treba truda pa tek onda sledi i nagrada. Poklonite devojci ružu ili napišite pesmu i usrećite je. Nije sreća redovno "kačanje" zajedničkih slika na društvene mreže i dokazivanje drugima ili ipak sebi kako ste srećni, jer takve osobe su retko srećne. Lepo jeste videti zajedničke slike lepih i mladih nasmejanih i zaljubljenih lica, ali samo ponekad, dok redovno bombardovanje istim, šalje sasvim pogrešnu poruku. Ljubav čuvajte za sebe, u svojim očima, u svojoj duši. Ne dokazujte drugima ljubav, ona se iz očiju čita. Budite pravi kavaljeri sa manirima. Verujte u ljubav beskrajnu i trajnu, lepotu duše i srca, ljubav koja se rađa u oku i nikad ne umire. Budimo deo jedne ljubavi, zanosa i žara. Ljubav nema cenu, ali ima moć da pomeri planinu ako je to potrebno. I ne zaboravimo da se ljubav ljubavlju vraća. Budimo deo sveta čija su lica obasjana ljubavlju i srećom kao sa starih crno belih fotografija naših predaka. Neka ljubav živi! Kao istinska vrednost onakva kakva jeste i kakva treba da bude.


Stariji postovi


Ko smo mi?
Na ovim stranicama smo svi jedno.
Sa stavom koji niko ne pakuje, ne forsira. Smatramo da nije potrebno objašnjavati kako nastaju pakovanja i od strane koga. Ne takmičimo se, to bi bilo kao da se takmičimo same sa sobom i svojim mislima. Izbacile smo ideju o konkurenciji iz svog uma, a ubacile smo stvaralački um. Fokusirale se na svoje snove, svoje vizije, na svoj rad.
Ne odustajemo, borimo se i pored onih koji su imali i još uvijek imaju nadu da ćemo se ugasiti. Ovo je svijet na naš način.

Glavni i odgovorni urednici:

- Aldijana Selimbegović


- Lejla Berilo


- Melisa Tabaković


- Meliha Hadžimehmedagić


- Milena Marinković


Sugestije i kritike možete slati na:
kolumnist.blogger.ba@gmail.com

Naši najbolji prijatelji!
Plivački klub SPID je prvi i jedini plivački klub za osobe sa invaliditetom u Bosni i Hercegovini. Cilj kluba je rehabilitacija, resocijalizacija i inkluzija osoba sa invaliditetom kroz plivanje i vodene sportove.
Intenzitet snage i volje, iskrene želje može proizvesti priču koja našoj zemlji daje novi tračak nade da nismo isključivo omotani u sivilo. Postoje i one prirodne boje kojima se svi iskreno divimo zbog dubine njihove stabilnosti, jer simboliziraju povjerenje, odanost, samopouzdanje, inteligenciju i istinu. Mogu proizvesti priču zahvaljujući hrabrim ljudima čija su srca ispunjenja ljubavlju prema onom što rade. Ljubav jeste najjača snaga. Neizostavna je u svakoj oblasti. Neizostavna je i u svijetu sporta, a sport ima svoju ulogu, svoje značenje. Onakvu kakvu mi poznajemo, uz izgradnju timskog jedinstva pružajući i primjenjujući sve navedeno uspješno pretapaju u stvarnost omogućavajući da svako dijete bude dio sportskog kolektiva – Amel Kapo, Đeneta Boja, Ilda Bučan i Admir Malićbegović

pkspid.ba

Naša preporuka!
altteatar.com


bookvar.co


fbl.ba


sartr.ba


sumens.com

Naš Glas
Latif Moćević - Ženi


Sunday Stories - Bajka


Ammara Mistrić - U srce


Maya Sar - Nespretno


Sonja Bakić & Tony Cetinski - Tražim te


Maja Milinković - U meni sve zna da volim te


Dalal - Gdje sam ja?


Laka - Mačko


Divanhana - Emina


Oxiduality feat. Mika K - Together Again


Vukašin Brajić & Alogia - Od svega umoran


Nina Petković - Talas i brod


Letu Štuke - Mjesto za dvoje

MOJI FAVORITI

BROJAČ POSJETA
243351

Powered by Blogger.ba